Можда није место да о томе овде причамо, али какав бих ја била психолог кад не бих поменула да бити интелигентан значи имати један Божји дар о коме треба бринути. Бити интелигентан значи моћи расуђивати, доносити одлуке, бирати, мењати, али то све обавезује, јер одакле нам право да бирамо зло, кад нам је дато да можемо да расудимо шта је добро а шта није. 

Интелигенција може бити и опасно добро оруђе и опасно зло оружје. 

Дато вам је да одаберете!

ТеТермин интелигенција је у психологију уведен преко Цицероновог превода Аристотеловог појма разумевање.

  Латински појам intelektus има два основна значења ум и моћ схватања. Корен савременог појма интелигенција је такође у латинском појму intelegere што значи разумевати (према Заревском 2000), а још да љим трагањем за пореклом, долазимо до следећег: inter (међу) + legere (читати, бирати, одабирати) = бирати речи

Постоји веома велики бој дефиниција интелигенције. Ево само појединих примера:

• Способност за апстрактно мишљење (Л. М. Терман)
•  Способност да се нађу добри одговори с обзиром на истинитост или чињенице (Е. Л. Торндајк);
• Способност да се стекне способност (Х. Водроу)
•   Способност прилагођавања на релативно нове ситуације у животу (Р. Пинтер)
• Способност да се стекне и задржи енциклопедијско знање (В. A. Ц. Хенмон);
• Способност осета, способност рецепције, обим и флексибилност асоцијација, лакоћа у имагинацији, обим пажње, будности и брзина одговора (Ф. Н. Фриман), 
• итд...

Овде ћемо се држати дефиниције којој је допринео Чарлс Спирман::

Интелигенција јe способност увиђања односа. међу појмовима и појавама, као и апстрактног мишљења, и брзог и тачног сналажења у новим ситуацијама. 

Као и по питању дефинисања појма интелигенције, и овде има различитих, чак и опречних становишта. У суштини, ово је питање тога да ли имамо само један фактор интелигенције који ће да утиче да будемо подједнако добри у различитим ситуацијама, или имамо више фактора интелигенције. Навешћемо неколико гледишта;

Ево и два линка ка чланцима једног одличног сајта Татјане Петров „Надарена деца“. Први чланак разматра питање – Шта то све може да утиче на крајњи резултат – http://nadarenadeca.com/inteligencija-i-ucenje-razliciti-pogledi-i-perspektive/

Други чланак вам пружа могућност да тестирате свој музички таленат  за који аутор Хауард Гарднер тврди да представља једну  од 7 независних интелектуалних способности: http://nadarenadeca.com/testirajte-muzicke-sposobnosti-za-6-minuta/

- врши се помоћу тестова (мерних инструмената) за процену степена развијености интелектуалних потенцијала. Тестови не дају сасвим поуздане резултате јер успех на њима зависи од низа фактора - тренутног психофизичког стања (наспаваности пред тестирање, количине и квалитета претходно конзумиране хране, емотивних стања, умора...), фактора из средине (буке, осветљености, температуре и влажности ваздуха, тренутног климатског статуса, од односа испитивача...), зависи од времена када се врши тестирање (најбољи учинак се очекује преподне, а најлошији - одмах по буђењу или касно увече). Успех на тесту може да зависи и од тога да ли испитаник потиче са тог говорног подручја и колико добро разуме језик на коме је тест састављен, што је чест проблем код нас када тестом на српском језику процењујемо некога из ромске, словачке, мађарске или неке друге говорне средине. У таквом случају, неразумевање језика може бити узрок лоше одрађеног теста, што замагљује резултате. Уопште гледано, много фактора неинтелектуалне природе утиче на крајњи резултат на тесту интелигенције...

Но, тестови ипак дају извесне назнаке о интелектуалном функционисању особе и на основу њих се доносе неке важне животне одлуке - о поласку у школу, запослењу, одласку у војску, итд. 

Многи аутори су се бавили продукцијом квалитетних тестова интелигенције и начином процене когнитивних способности. Тестови интелигенције могу бити веома разноврсни. Неки мере различите способности и склоности, али те резултате збирно посматрају и дају податак о општој интелигенцији, док су други усмерени на процену само појединих способности, без намере да се добије неки општи скор. То зависи и од теоријске оријентације аутора теста, односно од тога да ли сматрају да постоји један општи фактор интелигенције или их има више независних.

 Тестови интелигенције морају задовољити одређене критеријуме да би "радили" оно за шта су намењени. То су:

1. ваљаност (колико тај инструмент заиста мери оно што треба да мери?)
2. поузданост (да ли ћемо исте резултате добити поновном проценом истим инструментом, каква је доследност резултата и да ли се на њих можемо ослонити?)
3. објективност (да ли би исте резултате добила 2 различита процењивача?)
4. осетљивост и дискриминативност (тест мора да буде осетљив на различита постигнућа појединаца и да јасно издвоји оне који су успешни од оних који то нису)
5. баждареност - (треба да постоји јасна скала за одговоре, са подједнако распоређеним нивоима изражености неке особине):

Тестовима способности могу да се процењују постигнућа како деце, тако и одраслих, а како способности могу бити различите, имамо:

• скале психомоторног развоја (беби-тестови) - интелектуалну развијеност процењујемо преко других особина и стања - када је дете усвојило хигијенске навике, када је употребило прву реч или реченицу, када је почело да стоји уз држање или самостално, да хода...
• невербални тестови
• вербални тестови
• тестови којима се процењује и вербална и манипулативна интелигенција

Алфред Бине је први конструисао скалу за процењивање интелигенције, а тест који је направио са колегом Симоном, за потребе тадашњег Министарства просвете које је наложило прављење неког мерног инструмента којим би се раздвојила деца која могу да похађају школу од оне која не могу, назван је Бине-Симонова скала. Дуго година, тај тест је био у употреби широм света, а код нас се и данас користи његова београдска ревизија.

Та скала се састојала од веће количине задатака који су били груписани по 6 задатака за одређени узраст. Сваки од тих 6 задатака јe носио по два умна месеца. Ако је неко дете решило свих 6 задатака онда је добило једну умну годину. Умни количник се добијао односом умног и календарског узраста, као према доњој слици:

Поред количника интелигенције, имамо још начина да изразимо интелектуално постигнуће:

• Ментални узраст - просечно постигнуће детета одређеног узраста
• Положај појединца (детета) у односу на сопствену узрасну групу

На развој интелигенције утичу и наслеђе и средина. Наслеђе одређује минимални и максимални домет интелектуалног развоја, док средина и социјални услови утичу на достизање крајњих могућности. Раније се сматрало да се интелигенција не развија током живота, да чак и знатно опада у каснијим годинама. Међутим, новија сазнања указују да број неурона (нервних ћелија) не опада рапидно протеком година и да се чак стварају нове везе између неурона. На то великим делом утиче начин живота, склоност менталној активности, решавање проблема путем увиђања и слично, што је карактеристично са савременог човека..

Најважније је да средина стимулативно утиче на развој и да прати потребе деце од раних дана. Правилан развој деце почиње још код маме у стомаку, задовољна жена ће бити и задовољна мама па ће лучити хормоне који ће слати најбољу могућу поруку кроз пупчану врпцу. Тај развој се наставља дојењем који сви стручњаци са разлогом препоручују, не само због побољшања имунитета вeћ и емоционалне размене, а по многим ауторима и стварања основе за добро интелектуално постигнуће.

Деца уче кроз игру и правилним приступом родитеља без притисака, у опуштеној атмосфери, развијају радозналост и креативност. Добро је да сваки нови задатак деца схвате као изазов, а да им одрасли за решавање задају ситуације које ће их подстицати, које ће бити мало сложенија од фазе у којој су деца тренутно (према Виготском, тзв. зона наредног развитка). Од најранијих дана деца уче да савладају препреке у складу са развојном фазом у којој су, најпре су то игре скривалице одређeних предмета док дете још није проходало, а затим је то развој моторичких и говорних вештина. Битно је задовољити дечију радозналост, одговарати на бескрајна питања у складу са узрастом детета, тако да оно може да разуме одређену појаву и уклопи то у постојеће шеме. То ће бити прави начин позитивног деловања средине на остваривање генетски датих потенцијала.

Наглашавам и значај личне активности за развој интелигенције, јер у постадолесцентном периоду то постаје водећи фактор развоја.

(делови текста преузети са: http://www.pharmamedica.rs/iz-ugla-psihologa/o-inteligenciji/ )

То је онај период за развој неке способности који је најидеалнији за њен напредак. Уколико се пропусти критични период, развој те способности је или отежан или немогућ, јер се учењем из средине, формира мозак тако што изостаје стварање очекиваних конекција међу нервним ћелијама (синапси)

Свака способност има свој критични период - за говор, то су прве 2-3 године живота, а за чуло вида, нпр. то је првих пар недеља и месеци, итд.

Јасно је шта се дешава ако изостане добар утицај од стране гена. Но, шта се дешава ако имамо добру генетску подлогу, а изостану подстичући утицаји из околине који би ту генетику развили?

• Може ли се у случају неподстицајне околине ипак рачунати на нормалан развој?
• Одговор је - НЕ МОЖЕ!

Средина у којој дете расте је пресудно важна за остваривање његових потенцијала. Уколико изостану подстичући утицаји средине, генетика коју носимо неће се развити у потпуности, а каснија надокнада тих утицаја ће бити веома отежана и са далеко слабијим резултатима. 

У наставку су два примера који поткрепљују тврдњу да је фактор средине изузетно важан.

- Дефинитивно није довољно. Потребно је имати и особине као што су: упорност, истрајност, емоционална стабилност, спремност за одлагање тренутног задовољења, посвећеност, преданост, добре радне навике... Све ове особине нарочито долазе до изражаја код особа чија интелигенција премаша 120 IQ јединица

Мерење интелектуалних капацитета ових особа је веома осетљив посао. Процена интелигенције је често поступак који не мора да води поузданим и доследним резултатима,, а такво мерење се компликује уколико се врши на особи са посебним потребама. Увек се поставља питање да ли смо на прави начин "допрли" до особе и да ли је тест који примењујемо прилагођен управо тој врсти проблема и тој конкретној особи.

Посебан проблем представља одсуство специфичних тестова за процену интелектуалног статуса појединих типова поремећаја.

Закључивање додатно оптерећује чињеница да особе са посебним потребама могу имати велике осцилације у појединим способностима и постигнућима и имати драстично различите резултате на појединим субтестовима неког теста. Добијањем једног просечног скора у облику коефицијента интелигенције замагљујемо специфичне способности и потешкоће, а добијамо и податак који није тачан - то је најчешће упросечен показатељ који особа, заправо, и не поседује већ осцилира од врло добро развијених до у потпуности неразвијених способности. 

Најбољи пример ових промишљања је случај Данијела Тамета, младића са Аспергеровим синдромом (врстом аутизма) који има извесне феноменално развијене способности, док су неке друге далеко од просека. Видео о њему је дат испод, а комплетан материјал се може видети на линку: https://www.youtube.com/watch?v=PPySn3slfXI

Дат је сет питања у облику картица. Картице отварате једну за другом кликом на стрелицу, а на свакој је са једне стране појам или питање, а на полеђини картице је одговор. Картице се отварају на страници где је питање, а кликом на саму картицу окреће се полеђина са одговором. Пробајте најпре сами да одговорите, па окретањем картице проверите тачност вашег одговора! 

У доњем десно углу имате поље "Choose a Study Mode" помоћу кога можете да бирате и друге начине за вежбање - за ову прилику препоручујем само упаривање (Match)