- са освртом на мишљење Владете Јеротића -

Када не постоји прецизно објашњење за неку болест, узроци за такво стање се траже у спрези психичких и органских чинилаца. Доказано је да су многи здравствени поремећаји изазвани нашим психичким стањем.

Према дефиницији Светске здравствене организације "здравље је свеобухватно физичко, психичко и социјално благостање". Нарушавањем хармоничног односа између ове три компоненте, долази до развоја хроничних незаразних болести у које спадају и све учесталија психосоматска обољења. Чињеница је да смо свакодневно изложени најразличитијим стресним ситуацијама, а како ”све иде из главе”, нагомилани стрес временом доводи до телесних поремећаја и болести. Од које врсте болести ће појединац оболети уколико хронично нема добре механизме суочавања са стресом, зависи од његове генетске предиспозиције.

Душа и тело

- Професор Владета Јеротић, неуропсихијатар и психотерапеут, сматра да телесни аспект зависи од психичког и социјалног. Он заузима став да су све болести, од грипа до рака, психосоматске природе. И лекари и лаици одувек су знали да многе болести тела потичу од психичких, то јест душевних узрока, или да су бар у тесној вези са њима. Добри лекари, од времена Хипократа до данас, били су успешни у лечењу, јер су били свесни узрочне везе између телесних и душевних збивања у човеку.

Гледано класично медицински, болест настаје тако што спољашњи узрочник изазива оштећење ткива, поремећај функције. Код психосоматског модела болест се развија другачије. Психички фактор, односно изложеност стресу у различитим облицима, доводи до поремећаја функције који, ако дуго траје, доводи до оштећења ткива.

Пут до болести

Сматра се да су одређене карактеристике личности “одлична” предиспозиција за развој ових болести. Особе склоне психосоматским поремећајима су често неспособне да изразе осећања, емоције, круте су, преокупиране детаљима из свакодневног живота. Једно од објашњења је рецимо да од хипертиреозе, хипертензије и реуматоидног артритиса обољевају људи спремнији на борбу са животом и његовим проблемима, док се астма, улцерозни колитис и пептички улкус развијају код особа које се повлаче пред животом.

- Стручњак за психосоматска обољења најпре истражује у чему се састоји конфликт пацијента и какав је однос између телесних симптома и конфликата - објашњава профессор Јеротић. – Сагледава се да ли је оправдана претпоставка структуре личности пацијента, која одговара одређеним телесним болестима и у којој мери утиче, или чак проузрокује болест пацијента. Истражује се и да ли породица или особе из његове најближе околине могу да буду узрок разбољевања.

Од великог значаја је и како реагујемо на стресне ситуације у животу, а стрес је савременом животу и друштву нешто што не можемо да избегнемо. Сматра се да је стрес неспецифична реакција, одговор организма на осећај угрожености као последицу деловања стресора. На стрес можемо да реагујемо кроз три фазе. Прва је фаза аларма, коју одликује брза реакција, друга је фаза отпора, када организам покушава да се прилагоди новонасталој ситуацији и трећа је фаза исцрпљења што за последицу може да има болест. Стрес сам по себи није болест, али ако се не савлада доводи до развоја болести.

Треба знати да и деца, као и одрасли, могу да се разболе када се осећају угроженим од чланова породице. У позадини сваког психосоматског поремећаја, према Францу Александеру, психијатру са почетка  XX века и једном од оснивача психосоматске медицине, стоји специфични конфликт. Све потиче од дечје зависности, односно специфичног конфликта из детињства, која се соматизује преко парасимпатикуса (улкус, колитис, астма) или симпатикуса (хипертензија, хипертиреоза, реуматоидни артритис). Проф. Јеротић наглашава и да код многих болести постоји такозвана секундарна добит од болести. То је такозвано бекство у болест. Људи беже у болест из разних разлога, објективних, или субјективних. Већа пажња околине, коју пацијент није имао у детињству, је оно што добијају.

Хронично примена механизама одбране, а највише потискивање беса и љутње често је у вези са артеријском хипертензијом. Оболели потискују бес и агресивност, “празне” се спорадично, а између тога покушавају да одрже маску смирености. Показују тенденцију ка депресивном реаговању. Веома су савесни, вредни, стално напети, готово у стању борбене приправности. Код коронарних болести фрустрирана амбиција често је предиспозиција за инфаркт миокарда. Ту су и јака жеља за победом, стални мањак времена, лака осетљивост на фрустрације, тешка контрола агресивности која се празни експлозивно, неспособност да се опусти.

Навешћемо нека обољења која су типично психосоматске природе:

•  висок крвни притисак; чир на желуцу и дванаестопалачном цреву и гастритис (горушица), нервозан желудац,
• проблеми са варењем - проливи (колитис);
• обољења штитне жлезде;
• кардиоваскуларна обољења - повишени крвни притисак, шлог, инфаркт;
• астма (примећено је да одређен број мајки деце која болују од астме показује емоционалну хладноћу, што доводи до тога да плач и вапај детета за мајком прелази на унутрашњи план, чиме се ангажује дијафрагма, а гласа нема; дете постепено развија нападе гушења, па мајка - хтела-не хтела, мора да му прискочи);
• промене на кожи - црвенило у печатима (неуродерматитис);
• опадање косе на печате (алопеција ареата)... 

Карактеристике неких психосоматских обољења

Реуматоидни артритис

Код пацијената оболелих од хроничног реуматоидног артритиса примећена је неспособност испољавања агресивности услед блокаде емоција које потичу из детињства, у породицама у којима су осећања потискивана . - Уочена је и педантност до опсесивности, склоност страху, депресији и осећању кривице, касније често слабије сексуално интересовање. Овакве црте карактера болесника доводе до затезања, односно повишене мишићне тензије и болова у мишићима и зглобовима.

Бронхијална астма

Оболеле од бронхијалне астме карактерише пасивност, зависност, амбивалентност. У случају сукоба ове особе пре реагују повлачењем и пасивним предавањем судбини. Почетку, или погоршању болести обично претходи напуштање, губитак емоционалне подршке.

Чир

Немогућност адекватног пражњена агресије психосоматски је пресудна у развоју гастродуоденалног улкуса, што се потврђује и у народу одомаћеним називом болести - гризлица, односно да оболели “гризе” сам себе.

Улцерозни колитис

Улцерозни колитис је тешко обољење које се психосоматски третира као последица емоционалног поремећаја који се соматизује на слузокожи дебелог црева. Оболели су често опсесивно-компулсивне структуре – пресавесни, у оскудици са временом, незавршеним послом, повучени, са потребом за редом, чистоћом и тачношћу. Доминира дубоко потиснута агресивност са реактивном формацијом мирољубивости и пасивности. Ретко испољавају агресију, а кад је испоље доживљавају јако осећање кривице. Животни стил одликује пасивност, зависност, повлачење из борбе, предавање судбини.

Лечење

Сматра се да се психосоматски болесници лече у две фазе, у првој се лечи болест, у другој болесник. То значи да се у првој фази медикаментима третира било асматична криза, крварећи улкус, или јаки абдоминални болови код улцерозног колитиса. Затим почиње психотерапијско лечење. Некада се у тој фази по потреби дају углавном благи антидепресиви, психотерапија је у првом плану. Важно да пацијент има поверења у свог лекара. У таквим случајевима чак је могућ и плацебо ефекат. Ако нема поверења, неће помоћи ништа, а ни промена терапије и лекова неће дати жељене ефекте 

Но, не морају сви да иду на психотерапију, важно је да се више бавимо собом, радимо на себи – рекао је професор Јеротић. - У својој околини треба да нађемо нешто лепо чиме ћемо да се бавимо, што ће да нас испуњава. То може бити спорт или башта којој ћемо се посветити, читање, писање, сликање или бављење ручним радом.. Потребан је позитиван однос према животу и околини. Сви болови могу да се ублаже љубављу, лепотом, природом, музиком. Није лоше обезбедити бар пола сата дневно за себе лично, за осамљивање и могућност да се приушти неко задовољство (слушање музике, на пример). Такође, данашњи човек је заборавио да ужива у малим стварима; често је усмерен ка већим циљевима - ка "бољем сутра", ка будућим великим догађајима и очекивањима од живота, заборављајући да живот чине ситнице, мали, свакодневни доживљаји. Важна препорука је - спавајте довољно и рано лежите! То обезбеђује организму мелатонин који обнавља ћелије организма и чисти их од токсина. Да би се хормон спавања мелатонин  лучио у довољној мери током ноћи и обезбедио здрав сан и здравији организам, потребно је током дана бити довољно напољу. Боравак на отвореном, на сунцу, омогућава да се у довољној мери лучи довољна серотонин, неуротрансмитер и хормон среће  који је окидач лучења мелатонина. Веома је препоручљиво кретање и бављење физичком активношћу бар неколико пута недељно, а то често недостаје модерном човеку који живи седећим стилом живота. Цео овај механизам покреће се онда када се примењује здрав стил живота. 

Професор Јеротић наглашава и да је потребно да се цени болест, да свака болест има смисао, али да до тог смисла морамо изнутра да дођемо. Ради се о (у)познавању самога себе. Потребно је спознати себе, бавити се собом. Пожељно је писати дневник, како смо провели дан, како смо се осећали, да бисмо могли да анализирамо себе и тако можда откријемо шта је прави узрок наше болести.

Преузмите документ који говори о променама које мозак трпи ако је хронично под утицајем стреса!