Мишљење је моћна алатка којом смо опремљени да бисмо лакше преживели. Каже се да је мишљење симболична активност којом можемо да се уздигнемо изнад нивоа конкретног и чулима доживљеног света, тј. мишљење је схватање или увиђање односа.

Тесна је веза између мишљења и говора јер развој једног условљава и поодстиче развој другог. Током раног развоја (првих неколико година живота), развој мишљења омогућава појаву и развој говора, а са друге стране, говор који се развио постаје плодан терен за додатни развој мишљења. Када научи да говори, дете комуницира са другима и у тој комуникацији стиче свест о многим појмовима који би му остали непознати да нема те размене речима. Зато је посебно захтевно омогућити нормалан развој мишљења код деце који расту у породицама глуво-немих родитеља; њима може бити угрожен, како развој говора, тако и развојмишљења. У тим ситуацијама, кључни фактор оба развојна тока (говор и мишљење) постаје нека трећа, чујућа особа која са дететом проводи одређено време током дана у разговору са њим. Слично томе, посебно је важно обратити пажњу на развој процеса мишљења деце која су сама глувонема.

Конкретно мишљење је оно које се бави стварима, појавама, бићима које можемо чулима регистровати. Мисаони процес се ту ангажује око онога што су чула регистровала.

Апстрактно је оно мишљење које се издиже изнад чулима датог и опазљивог света; бави се идејама, појмовима вишег реда.

Тако су конкретни Пера, Мика и Лаза, а апстрактан је појам човека.

Конвергентно је оно мишљење које почиње од више различитих претпоставки да би се добило једно једино тачно решење. То је математички тип мишљења.

Дивергентно је оно које полази од једног питања или полазне тачке, а трага се за што већим бројем могућих решења. Дивергентно мишљење је оно које је разноврсно, креативно, маштовито.

Рационално мишљење се одвија уз употребу речи, бројева

Имагинативно користи слике

Ова два типа мишљења имају чак своје примарне центре у различитим хемисферама - рационално је претежно у левој, а имагинативно у десној хемисфери мозга.

Индуктивним мишљењем полазимо од мноштва примера које опажамо, да бисмо на основу њих уочили неко правило. Индуктивно размишља "откривалац" закона, генијални творац нових теорија....

Супротно томе, дедуктивно полази од познавања правила, на основу чега постајемо способни да препознамо различите примере. Дедуктивно размишља "зналац", стручњак за своју област.

Уочено је да мисаони процес пролази кроз одређене фазе:

1. Уочавање проблема због кога вреди и треба мислити да би се изнашло неко решење
2. Постављање хипотезе у ком правцу треба размишљати о решењу
3. Постављање модела трагања или одговарајуће дирекције којима ће се кретати мисаони процес на путу до решења
4. Провера решења

Ако је решење нетачно или се до њега не долази и поред упорног покушавања, можда треба ићи један или два корака уназад - мењати модел трагања или хипотезу или је у питању, чак, погрешно сагледавање проблема па се треба вратити на сам почетак.