Сензитизација је пораст реакција организма на дражи које се понављају а значајне су! Тада организам одреагује побуђивањем и остаје у том стању побуђености и појачане реактибилности све док не престане да реагује на новонасталу промену, тј. док се не навикне (хабитуира) је, дакле, процес навикавања тј. престанка реаговања на дражи које се понављају а нису значајне. , 

Пример: Када се човек пресели са села у град, он првих неколико ноћи "ока не може да склопи" од вишка дражи и стимулације свакојаке природе. Он је тада сензитизиран. Временом, навикне се на новонасталу промену и престане да реагује - хабитуира се!

Овај облик учења је веома заступљен. Многе наше емоционалне реакције смо научили захваљујући емоционалном условљавању а да тога уопште нисмо били свесни.!

1920. Вотсон и Рајнерова су извршили експеримент емоционалног условљавања у којем је испитаник било једанаестомесечно домско дете познато као мали Алберт:

Кораци експеримента су следећи: 

• Најпре је утврђено да се дечак не плаши животиња као што су миш, зец, пас итд. Затим је изведен следећи оглед:
• Дечаку се показује бели пацов;
• Изненада се иза дечакових леђа производи веома јак звук (поред губитка подлоге и бола, јак звук рефлексно изазива емоцију страха);
• После свега 3 до 4 понављања дечак је почео да испољава страх на саму појаву миша.

Дакле, шема условљавања је иста као код класичног условљавања, само је условна реакција која настаје - емоција.

Карактеристике овог облика учења су:

1. емоција се лако формира (после само једног упаривања неке две дражи)

2. једном формирана емоција се веома тешко гаси (неке фобије могу да трају и доживотно ако се не лече)

3. емоционална реакција се лако генерализује (шири) на сличне феномене.

Зато је овај облик учења изузетно незгодан.

Код овог облика учења, учи се понашање које је ИНСТРУМЕНТ за долазак до неког циља. Оно је постепено; са пуно насумичних покушаја и грешака и сасвим случајних успеха. Временом, од покушаја до покушаја, број грешака се смањује, а време доласка до решења је све краће. На самом крају учења, грешака више нема, а решење се налази одмах.

Фазе инструменталног учења:

1. слепи покушаји
2. случајни успех

Ове две фазе се понављају n-пута све док се право решење ситуације                            

Да би уопште дошло до оваквог учења, било код животиње, било код човека, важно је да постоји ПОТКРЕПЉЕЊЕ, и то:

• позитивно - награда (материјална - храна, новац, поклон... или нематеријална - похвала, стисак руке, оцена, поглед, тон гласа или неки други вид подршке) и 
• негативно - казна (такође материјална или нематеријална)

Иначе, већина знања и вештина коју поседују кућни љубимци, али и добро истрениране циркуске и друге животиње које показују своја умећа, стечено је путем овог облика учења. 

Чувени истраживач је био Торндајк, а његове огледне животиње су биле мачке. У видеу датом испод, пас је тај који учи путем инструменталног учења. 

Обратите пажњу, при крају видеа, пас може научи да не треба да се труди да дође до решења јер му је у неколико наврата показано да је труд узалудан.. Дакле, долази до слабљења једном научене инструменталне радње уколико нема поткрепљења. Исто важи и за човека - он се може научити да постане беспомоћан и да своју немоћ трпи без покушаја да је промени, а то је већ један други појам и други облик учења - научена беспомоћност којим се бавио један други аутор - Селиџмен.

Из горњег видеа препознајемо појаву која се зове "закон ефекта" - учврстиће се оно понашање које доводи до неког ефекта, а елиминисаће се оно које не доводи. 

Модели од којих учимо су веома важни. Од њих се уче, како једноставне радње и вештине, тако и сложени облици понашања, ставова и вредности. Зато није свеједно кога смо одабрали за узора, поготову када је дете у питању. 

Постоје 2 подоблика овог типа учења:

1. имитација (опонашање) - копирање нечијег понашања - прилично површинско опонашање модела, неопходно када стичемо неку вештину
2. Идентификација СА моделом  (поистовећење) - далеко дубљи процес, када се од модела "узимају" неке особине личности, ставови, систем вредности и уграђују у сопствену.

Познат је експеримент који је спровео Алберт Бандура - са чувеном лутком Бобо. Одрастао модел добија задатак да буде отворено агресиван према лутки која је названа Бобо и то пред очима деце која су у истој просторији. Након што су деца била изложена агресивном понашању модела, посматра се њихово понашање када остану сама у соби са лутком.

Закључено је да деца која имају склоности ка агресивном понашању јасно имитирају модел и копирају стил агресивног понашања према литки Бобо, док група деце која не показује агресивне склоности у понашању то не чини. Закључак је да изложеност агресивном понашању подстиче агресивност иначе агресивне деце. Ипак, ова изложеност агресији оставља последицу и на "неагресивну" децу - она се на агресију навикавају и не реагују када у окружењу на агресију наиђу, што такође није добро.

***

Млади људи имају природну потребу за дружењем и удруживањем у групе и имају склоност да се идентификују са узорима које су несвесно или свесно одабрали. Управо зато, треба брижљиво бирати круг људи са којима се дружиш. Народ је мудро закључио и у изреку преточио запажање: 

- С'ким си - онакав си! - 

Да, али у периоду детињства и одрастања. 

Погледајте два примера једног облика инструменталног учења - Скинеровог оперантног учења путем кога је  гавран у стању да научи да изведе изузетно компликоване процедуре, па се чак може говорити и о озбиљном закључивању