У животу се, поред осталог, дешавају и тешке ситуације које изискују озбиљно суочавање. Идеално би било да тешке моменте превазилазимо успешно, да нађемо снагу да се на прави начин изборимо са животним потешкоћама. Али, то није увек тако. Дешава се да су нам животни захтеви прејаки и да немамо снаге да им на прави начин одговоримо. Некада се дешава и да наши лични капацитети нису довољни да се лако суочимо са обичним, свакодневним изазовима - узроци томе могу бити различити - нека тренутна лоша животна фаза или болест. Проблеме решавамо из дела личности који Фројд назива ЕГО, а немогућност да изнађе прави одговор на изазов и проблем, може озбиљно урушити достојанство личности. Да би се то спречило, ЕГО активира механизме одбране.  То су несвесне реакције којима се бранимо од онога што је нашем бићу непријатно, а непријатна може бити, рецимо, нека недозвољена жеља скопчана са грижом савести или неки неуспех, нечија претња или осуда или било шта друго што нас узнемирава. Наглашавамо, применом ових механизама, бранимо се од наших унутрашњих садржаја који су претња нашем интегритету и достојанству, а не од других људи и од окружења.  Механизмима одбране непријатност чинимо мање видљивом и болном и то тако што је, најпре, потиснемо из свести у наше несвесно. Велики део нашег бића није под капом свести, па је то идеално место да се смести непријатност која нас тишти! Мученику кога је невоља притисла, када је потисне, одмах буде лакше!

1. Потискивање је, дакле, први и основни механизам одбране. Затим на сцену ступа читав низ могућих механизама:

2. Негирање - не само да потискујем непријатност и правим се да не постоји, него још и тврдим да се осећам савршено добро и да је то била лаж!

3. Реакциона формација - осећање које ме мучи претварам у његову супротност - ако сам за нешто крива, могу своју грешку да представим и себи и другима као успех; ако вам је неко помогао и ви сте свесни обавезе према доброчинитељу, због тог оптерећења можете почети да га избегавате; можете да се смејете ако вам се плаче или да плачете од среће...

4. Пројекција - приписивање одговорности за властити неуспех другима.. други су криви, а не ја!

5. Сублимација - тешко ми је, мучи ме мој проблем, а ја обујем патике и одем на џогинг или одиграм партију шаха или насликам неко дело ако за то имам смисла (као што је Пикасо насликао чувену Гернику када се у Шпанском грађанском рату суочио са смрћу бројних својих суграђана чија су раскомадана тела лежала на улицама истоименог баскијског града у освит 2. св.рата)

6. Регресија - назадовање, тј. враћање на већ превазиђене обрасце понашања - мало дете, али и одрастао човек, од страха може да се унереди или да крене да плаче, трогодишње дете, коме се родила млађа сестра, може да крене да тражи цуцлу, да сиса прст или да одједном вапи за мажењем са родитељима, али слично чине и одрасли - напију се под теретом живота; плачу, буду љути а није вам јасно зашто...

7. Идентификација са агресором - поистовећење са оним ко малтретира. Ово се често дешава у породицама насилника - син усваја очев агресиван модел понашања јер је и сам од њега трпео насиље и био понижен. Да би повратио самопоштовање, он постаје насилник и немилосрдно малтретира друге, скидајући са себе улогу жртве и заузимајући доминантну позицију над другима. Тако појединац, инфериоран и немоћан у односу са оним ко је агресиван према њему, постаје супериоран и надмоћан над другима, примењујући истоветан агресивни образац. 

8. Померање - ако своју емоцију не могу да испољим тамо где хоћу и на начин како хоћу, ја ћу то померити на неке друге објекте - тамо где могу.. Несрећни дечак кога су другови бахато зачикавали, може бити врло груб према свом кућном љубимцу када дође кући!

9. Рационализација - налажење рационалних разлога за невољу коју човек има. Два су под-облика:

а) кисело грожђе (сећате се басне "Лисица и грожђе") - ово је ситуација омаловажавања недостижног а жељеног циља. Када нешто не можемо да имамо, то осећање немоћи можемо да лечимо тиме што кажемо да нам је то, заправо, небитно! Умањујући му вредност, умањујемо његов значај за нас, а тиме и осећање немоћи.

б) сладак лимун - увек иде са претходним - величамо лако достижне циљеве јер смо на другом плану били неуспешни - не можемо да приуштимо море, али свима причамо да је лето у Београду - незаборавно (подразумева се да то изјављује Београђанин).

Да ли је добро, ако нас нешто тишти, да то потискујемо, негирамо да имамо проблем, "стављамо га под тепих", окривљујемо друге, будемо бесни или једноставно одиграмо партију тениса? 

Шта се дешава са проблемом? Наравно, остао је нерешен!

Какав год ви одговор да имате на постављено питање о томе да ли су механизми одбране добри или лоши облици понашања, одговор психолога можете наћи у одељку "Психосоматска обољења"