Ментално здравље и болест су тема која је актуелна од вајкада. Необично је рећи, али можда више знамо шта је поремећај него шта је ментално здравље, или га, бар, лакше дефинишемо. Концепт менталног здравља се мењао кроз историју, можда баш због тога што је одступање од нормале видљивије, а можда и због тога што је питање нормалности неког понашања прилично релативно јер зависи од низа фактора. Тако, нпр. оно што је "нормално" за један узраст - није за неки други узраст; оно што је "нормално" за један пол - није за други; оно што је нормално за једну нацију или религију - није за другу, нормално понашање у једној епохи је третирано као потпуно абнормално у некој другој, можда је данашње понашање које третирамо као нормално бити абнормално у будућности... Остаје питање - шта је норма? Да ли је то ствар консензуса, договора? Да ли је норма оно што прописује већина? Или је норма оно што одређује елита - научна или политичка или нека друга.. није ни битно? 

Сетите се, када вам родитељи "придикују" за неко ваше понашање како одреагујете - најчешће уз коментар "Али, мама, то је данас потпуно нормално, можда је у твоје време то било лоше!"

Са овим проблемом дефинисања нормалног, здравог менталног стања и понашања и онога што одступа од нормале се сусреће и данашња психологија и психијатрија. Због тога се релативно често мењају важеће класификације менталних обољења.

Поремећаји менталног здравља одувек постоје, па је, од кад поделе те врсте постоје, било и више класификација. Кроз историју су се различито схватали, па и третирали ови поремећаји. Не тако давно, за узрок су сматрани зли дуси, а лечење се вршило лоботомијом - отварањем лобање уз вађење одређених регија мозга, што је био званично прихваћен модел лечења најтежих случајева. Нећу вас тиме замарати, али вреди поменути класификацију на неурозе и психозе. Иако овај начин класификације више није у потпуности актуелан, описи ова два нивоа психичког обољевања су такви да олакшавају разумевање постојања лакших и тежих психијатраијских обољења. И у оквиру неуроза и у оквиру психоза је низ појединачних обољења са својим специфичностима. Видео у прилогу испод лепо о томе говори, а десно од њега су кратки описи оба нивоа обољења.

У питању је Међународна Класификација Болести СЗО (Св. здр. орг.) - МКБ-10, подгрупа менталних или душевних поремећаја и поремећаја понашања, списак тзв. Ф-дијагноза. У МКБ-10 су све болести означене шифрама које се састоје од слова абецеде и бројева, што омогућава разумевање дијагнозе од стране стручњака широм света, независно од говорног подручја. Често се у филмовима може чути да је неко боравио на тзв. Ф-одељењу, што има значење психијатријског одељења болнице.

Доле је дата нешто детаљнија подела и карактеристике појединих поремећаја

У зависности од поремећаја - психофармакотерапијом (лековима) и психотерапијом чији је циљ да се освести узрок проблема, начин реаговања на стрес, уочавање одређених особина које олакшавају појаву проблема и учење добрих образаца мишљења, осећања и понашања који ће постепено водити оздрављењу. 

Истовремено, важно је радити и на спречавању рецидива - повратка у болест. 

Проблем многих друштава, па и нашег је друштвена стигматизација душевно оболелих - они се третирају као мање вредни, непожељни чланови друштва који, због проблема који имају, тешко успостављају односе са другима, налазе посао и оснивају породице. Тиме се знатно отежава њихова интеграција у друштво и оздрављење. Ипак, држава ради и на заштити њихових права, па тежи случајеви добијају статус инвалида, чиме им је омогућено остваривање егзистенцијалних права, али и тутора - особа из блиског окружења или државних социјалних служби, која преузимају бригу о онима који то самостално нису у стању, без обзира на године. Најтежи случајеви се хоспитализују. 

.. је процес поновног укључивања особа које су биле на терапијама у свакодневни живот и рад. То могу бити особе лечене од зависности (бивши наркомани, алкхоличари..), особе које су одлежале неку затворску казну; особе лечене од лакших или тежих душевних обољења. Њихови проблеми се не завршавају престанком лечења и третмана, јер враћање у нормалне токове живота, за једну одраслу особу, значи и повратак у  процес рада или, пак улазак  у њега. Један од докумената који се подноси приликом запошљавања је уверење да нисте били кажњавани, али и доказ о менталном здрављу. Бивши наркомани и особе које су одлежале затворску казну, тешко ће прибавити такву документацију, док ће послодавци, увидом у пређашње проблеме потенцијалног запосленог, из страха од рецидива (повратка на старе обрасце понашања), да одбију таквог кандидата, без обзира на његову стручност. Тако се круг затвара и бивши пацијенти се, нехотице, гурају "назад одакле су дошли". Но, наше друштво се ипак, стидљиво, отвара за ову категорију становништва.