Ханс Сели је као канадски студент медицине још 1963. почео интензивно да се бави проучавањем стреса, а од тада су написани многи радови на ту тему. Сели је предложио да разликујемо стресор од стреса. Стресор је биолошки, социјални, психолошки или било који други агенс - фактор који угрожава човека.  Стрес је реакција на стресоре. Тешке, дуготрајне ситуације стреса не само што су напорне за доживљавање, већ могу да утичу на етиологије многих болести, закључио је да је стрес општа реакција, тј. скуп неспецифичних реакција организма на било који захтев за прилагођавање у измењеним условима спољашње средине. Сели је ову реакцију назвао „општи адаптациони синдром“, а основна функција јој је одржавање хомеостазе, која је неопходна за преживљавање.

Фото извор: Photo by sharon wright on Unsplash

Једноставан је одговор: НЕ! Стресори су свуда око нас! Нормално је да се на то одреагује! Стресна реакција нас припрема за адекватну одбрану од потенцијално угрожавајућег стресора! Одсуство стресне реакције је одсуство одбране, а то није добро! Право питање је: Како одреаговати на стресор, али тако да нас стресна реакција одбрани а да нам не нанесе штету? О томе у даљем тексту...

Општи адаптациони синдром се одвија преко осовине коју чине хипофиза и кора надбубрежне жлезде, што је праћено порастом нивоа кортикостероида у плазми. Касније је откривена и улога хипоталамуса у целом процесу, па се тај физиолошки "пакет" зове Хипоталамусно-Хипофизно-Адренална осовина (латиницом - "HHA") која изазива ланац физиолошких реакција: 

• Хипоталамус подстиче слање симпатичких (подстичућих, активирајућих) импулса органима и додатно се повећава лучење низа параметара:
• адреналин и норадреналин
• адренокортикотропни хормон (АЦТХ), β-ендорфин и пролактин
• кора надбубрежне жлезде појечано лучи глукокортикоиде, од којих је за стресни одговор најважнији кортизол. Он даје додатну енергију тако што повећава концентрацију аминокиселина у крви, излучивањем масних киселина и стварањеm глукозе из некарбохидрата.
• Организам има и уграђен програм самоконтроле стресног одговора преко друге, негативно повратне осовине - Хипоталамично-Хипофизно-Адренално-Кортикална осовина ("HHAC") која контролише да се са стресом не претера.

УЛОГА КОРТИЗОЛА

Кортизол врло важан хормон за правилан метаболизам, али су бројна истраживања показала да трајно повишен ниво кортизола може довести до смањеног искоришћавања глукозе, накупљања масноћа, смањене способности памћења и учења и оштећења имунолошких функција.

Хронични стресори негативно утичу на имуни систем. Међутим, различити људи различито реагују на поједине стресне ситуације, па сам догађај није једини чинилац настанка стреса! 

... или ако имате интересовања за област физиологије, биохемије, медицине, биолошке психијатрије, онда саветујем да погледате чланак на блогу "Sharp brains" кликом на следећи линк:

https://sharpbrains.com/blog/2020/04/07/on-world-health-day-2020-lets-discuss-the-stress-response-and-the-general-adaptation-syndrome-2-3/

1. Сам животни догађај

Ако разврстамо различите догађаје по интензитету, добијамо следећу скалу стресних догађаја:

а) ирелевантан стресор који не оставља последице;
б) благи стресор као што је, на пример, незадовољство послом, конфликти са комшијама
ц) средњи стресор као што је на пример: отказ, пензионисање, побачај, финансијски проблеми;
д) озбиљан стресор као што су развод, незапоследност и сиромаштво, рођење провг детета, банкротство, хапшење;
е) екстемни стресор: смрт супружника, озбиљна болест, силовање;
ф) катастрофе као што су: смрт детета, рат и страшна природна непогода.

ОБРАТИ ПАЖЊУ! Хронични, свакодневни благи стрес доводи до истих последица као и јак, акутни стрес, а некада су последице и озбиљније јер се капацитети надвладавања стреса континуирано исцрпљују! 

На овом линку је листа стресогених догађаја, према Холмсу и Рахеу:

https://www.jelenapantic.com/izracunajte-koliko-ste-pod-stresom-holms-raheova-skala-stresnih-dogadaja/

2. Структура личности испитаника

Стресно реагује онај тип личности која приписује одређени значај и интерпретира животне догађаје аутодеструктивно. Личности подложне разбољевању као последици стреса, су обично круте, нефлексибилне, конвенционалне, помно прате реаговање околине, не испољавају емоције, а понекад ни жеље, у сталној су борби да постигну контролу над другима, имају тешкоће у испољавању агресивног понашања; нису склони маштању и сањарењу и, уопште, избегавају различите облике ирационалности.

Такође, код неких људи постоји специфична слабост механизама одбране. Механизми одбране служе да особу у тешком животном моменту, када она  нема право решење свог проблема, заштите од даљег психо-физичког пропадања. Ако они закажу - особа остаје огољена - без икакве одбране и тоне у болест - психичку или физичку (соматску).

Дакле, није свеједно какви смо као личности јер од тога зависи како интерпретирамо животне догађаје!

3.Социо-културни услови

То је мрежа подршке која полази од најуже породице, проширене породице и осталих важних група које утичу на појединца. Ако релевантно (важно) окружење сугерише да је доживљавање и испољавање различитих немоћи и дилема увек лоше, да је болест морална слабост, ако окружење појединца тера да буде увек јак и да не сме да показује своје мисли и осећања ("Шта има ти да мислиш.. то је тако и тачка!"... "Ниси женско па да те хватају осећања" ... "Онај ко је много осећајан је слаб и неће преживети" ... "Батали ти те твоје потребе, видиш како Пера може а ти не можеш..." итд.итд.), онда се особа одриче својих капацитета за превладавање стреса и постаје рањива, па потенцијална жртва стреса.  Тужно је када најужа породица - родитељи, браћа, сестре, деца, не пружају ослонац. Околина треба да буде подршка у изражавању својих осећања подршка у томе да будеш важан и успешан онакав какав си, уз поштовање одређених норми.

Ханс Сeли јe описао основнe фазe у стању стрeса, то су:

1. Фаза аларма или борба-бeг рeакција - у овој фази долази до припрeмe организма (лучeњe хормона који убрзавају рад срца, дисањe, повeћавају мишићну напeтост…) на борбу или бeкство. У тој фази појачавамо пажњу и интересовање за извор стреса, прикупљамо информације да бисмо спознали потенцијалну опасност и одреаговали, појачавамо и изоштравамо чулну перцепцију; чинимо све да бисмо лакше донели једну од две одлуке: Борим се или Бежим; Ако ову фазу не прођемо успешно, падамо у фазу број 2:

2. Фаза отпора - ова фаза укључујe различите механизме одбране, као начине који омогућавају организму да сe бори са стрeсом, тј. даје му на времену да се са стресом суочи и нађе прави начин да се са њим избори. У овој, мање успешној фази се ипак некако боримо да останемо "на површини", па се љутимо, свађамо, игноришемо, негирамо или потискујемо проблем, реагујемо потпуно супротно (нпр. смејемо се и збијамо шале, а критично је), оптужујемо друге за проблем, нападамо их, плачемо, или се трудимо да се конструктивно издувамо - спортом, читањем, писањем, сликањем.. нама буде, као, лакше а проблем ипак остаје нерешен; Ако ове одбране не дају резултат, тонемо још дубље - у болест!

3. Фаза исцрпљeности или "burnout" - долази до отeжаног функционисања или физичкe и мeнталнe болeсти. Овде појединац одустаје и од решавања проблема и од себе и тоне у психичку или физичку-телесну болест  насталу као последица исцрпљивања под утицајем стреса (соматоформну, тј. психосоматску). Уколико кренемо да побољевамо, значи да ни механизми одбране нису уродили плодом и ми се предајемо! Инертност ове фазе се често погрешно препозна као смиривање особе и сплашњавање отпора, што околина са олакшањем дочека, не схватајући да је појединцу дошло до фазе "Свеједно ми је за све!".. Понекад из ове фазе нема опоравка и ова особа остаје трајно у стању болести јер су јој капацитети превладавања животних проблема урушени!

Познат је синдром изгарања на послу или тзв. "менаџерска болест" која, због претераних захтева на послу и континуиране бриге и рада без предаха, погађа шефове.

На доњој слици је преглед различитих психосоматских реакција на стрес. Препознајете ли нешто до тога код својих родитеља? Онда очекујте да сте и ви, можда, наследили гене за иста психосоматска обољења. Но, то не значи аутоматски да ћете сигурно и ви једног дана оболети, јер - научили сте у пасусима изнад, више је фактора који то активирају! Гени су предиспозиција, а ми их одређеним стилом живота активирамо или не!

-Ако сте иначе јаки, од гомиле задатака које имате пред собом, урадите прво најгори, ако нисте - крените од лакших.

-Тражити помоћ није слабост, а будите спремни и да је пружите ономе коме је потребна.

-Оставите свакога дана бар мало времена за ствари у којима уживате - хоби, спорт, филмови, добра књига.. није битно шта, важно је да је то оно што волите!

-Избегавајте стресне ситуације колико је могуће, али...

- ...будите свесни тога да је немогуће избећи све стресне ситуације!

-Направите неколико корака у страну (пробајте да себе видите очима других - како они вас доживљавају) и сагледајте зашто вам је проблем стресан - вероватно је такав због начина на који га доживљавате!.

-Изражавајте своја осећања, жеље и надања бар некоме.

-Будите свесни својих „негативних осећања“ и нађите начина да их каналишете.

-Научите да са неким поделите своје бриге - имати раме за плакање је важно!

-Научите да се релаксирате.

-Научите да дишете правилно

- Волите себе да бисте могли да волите и друге и они вас - тиме градите штит против стреса!

Извор:

Тијана Мандић, „Комуникологија психологија комуникације“ Београд 2003.