Фото-извор: Photo by Duy Pham on Unsplash

.. је процес усвајања друштвених норми. Дешава се од првог дана живота и траје до смрти. Ипак, процес социјализације је најинтензивнији током одрастања. То се дешава на различите начине, преко различитих агенаса.

Какве везе имају мотивациони процеси са социјализацијом и друштвеним животом? - Велику јер је велики број мотива који нас покрећу на понашање, усмерен на наше односе са људима - ка другима, од других или против њих. То су следећи (про и анти) социјални мотиви:

• Грегарни - мотив стада или крда - потреба човека да припада другим људима и да се са њима удружује из различитих разлога; Човек је социјално биће које осећа нелагоду ако је изолован - просоцијалан мотив;
• Афилијативни -  потреба за блиским емоционалним контактом и повезивањем са другим људима - просоцијални мотив;
• Алтруистички - потреба да се помогне другом бићу - просоцијална потреба;
• Тежња ка моћи и надмоћи над другима - потреба да се доминира над другим, да се буде супериоран а да се други чине инфериорним - антисоцијални мотив;
• Агресивност - антисоцијална потреба да се други повреди или уништи.

У различитим групама долазе до изражаја различити социјални мотиви.

Критеријуми поделе - овде су одабрана само два, али их има више.

• Величина - велике и мале
• Степен уређености - формалне и неформалне

Када укрстимо ова два критеријума, добијамо 4 поткатегорије група:

1. Мале формалне групе -одликује их непосредна интеракција 1:1, правила су јасна и законом уређена 
2. Велике формалне групе - интеракција није непосредна, не одвија се међу свим члановима групе, али су улоге свих чланова јасно уређене и дефинисане законима и правним актима
3. Мале неформалне групе - интеракција 1:1, нема формално прописаних правила, али важе неписана правила понашања (ако те друг изневери када ти је тешко - није ти више друг..)
4. Велике неформалне групе - интеракција није непосредна, оквирних правила има, у неким случајевима има и поделе улога, али без добре контроле и управљања, ове групе почну стихијски да се понашају, што понекад може имати и рушилачки карактер.

Различити стилови руковођења групом постоје у свим облицима груписања људи - од породице, преко групе вршњака, школе до државне уређености, ширих националних коалиција и верске хијерархије. Честе су мешавине облика које имају карактеристике више стилова руковођења.

1. демократски - сви чланови групе се договарају око правила која заједнички постављају и поштују. У групи влада дух сарадње, подршке и одговорности.
2. аутократски - један појединац или мала група доминантних појединаца доноси одлуке; постоје јасна правила око којих нема разговора а често једна правила важе за елиту која влада а друга за све остале; групом се влада уз употребу присиле и механизама послушности, директиве и страха од казне.
3. анархични - не постоје јасна правила; нема јасног руковођења; анархија је корак до хаоса где нема колективног духа, већ "групу" чине разједињени појединци. ово стање не може дуго да опстане јер води саморазарању, па анархична стања у некој групи / предузећу / држави лако могу да искористе они који успешно руководе и наметну свој модел "власти".

Сви ми имамо одређене улоге у зависности од тога којој групи људи припадамо, а пошто је сваки појединац истовремено припада многим групама, то значи да сви истовремено играмо различите улоге на истој животној сцени. Улога коју имамо зависи од положаја који заузимамо унутар групе којој припадамо. Свака наша улога делимично мења наш начин размишљања, осећања, понашања, а ипак смо у свим улогама једна те иста особа. И, то је апсолутно нормално, све док не почнемо драматично да се разликујемо од једне до друге наше улоге. Мама је истовремено и ћерка својим родитељима и у односу са њима разговара као ћерка, док је у комуникацији са својом децом несумњиво мајка. она је истовремено и жена и унука, а можда и бака. Као запослена особа, та иста мајка сигурно има шефа, а можда и свој сектор људи којима је она надређена. Сигурно и своје пријатељице и пријатеље са којима има посебан стил комуникације.. дакле - свуда је по мало другачија, а свуда иста особа.

Често морамо да учимо нове животне улоге које добијамо и полако се са њима саживљавамо. Новопечена мајка полако усваја улогу коју јој намеће материнство, а све те улоге се лакше "уче" ако постоји отвореност ка усвајању улога. 

На жалост, некада су нам наметнуте улоге које из нас могу изнедрити понашања за која мислимо да су немогућа. Ако се појединац са таквим улогама саживи претерано, понашања могу бити драматично сурова. Пример тога су војници који у рату могу чинити страшне злочине, а пре тога су били обични, вредни грађани и ничим нису показивали склоности ка зверском понашању.

Овим се бавио Филип Зимбардо на Станфорд универзитету.

"Луциферов ефекат" и експеримент Филипа Зимбарда

Пазите, има по мало непријатних сцена у Зимбардовом излагању, али оне савршено показују колико лако човек може да се саживи са улогом која му је додељена и колико то "колективно ЈА" може да одудара од "личног ЈА" и провоцира испољавање особина за које и не знамо да их имамо.

Алтруизам је несебичност и брига за друге, жеља да се помогне и олакша другом бићу. Супротна је мизантропија - мржња према другим људима.

Емпатија је способност да се друго биће разуме - шта неко други осећа, како размишља, какве су му потребе. 

Од ког момента код деце постоји разумевање концпта "добро - зло"? Шта бисте ви рекли? Од вртића, основне или од средње школе? Експерименти показују да трагова разумевања доброг и лошег понашања има већ од 3. месеца живота и да нам је то практично урођено као било који други биолошки механизам! Експерименти показују, такође, да на изразито раном узрасту препознајемо оно што нам је слично и према томе имамо наклоности, а да одбацујемо оно што се од нас разликује. Отуд она наша изрека "Сличан се сличном радује", а Енглези имају њихову пословицу: "Birds of a feather flock together"; другим речима - бирамо групе којима припадамо према сличностима које са њима делимо!

Став је релативно трајна ментална диспозиција коју стичемо кроз процес социјализације и коју испољавамо као тенденцију да мислимо, осећамо и поступамо на одређен начин. Дакле - сваки став има 3 компоненте:

1. когнитивну (о неким људима, ситуацијама, појавама, догађајима.. имамо одређена сазнања)
2. емоционалну (према тим истим људима, ситуацијама, појавама, догађајима имамо одређене емоције које су у складу са сазнањима и мишљењем о њима)
3. конативну - вољну (сазнања која имамо, као и емоције које осећамо према некоме или нечему, управљају и нашим понашањем према томе)

Било који став мора имати све 3 компоненте, иначе није реч о ставу!

Стереотипи су погрешне генерализације о некој групи или категорији људи, засноване на малом броју података уз претпоставку да сви представници те групе имају исте особине! Познати су национални стереотипи (Црногорци су лењи, Босанци су "тврде главе", Војвођани су опуштени, Енглези су хладни...), полни стереотипи (жене су за кухињу, мушкарци су за технологију и роботику..)

Предрасуде су неоснована мишљења и ставови према некоме/нечему, са изразитим негативним емоцијама и понашањем које је у складу са наведеним. Од стереотипа се разликују јер су увек личне, односе се на појединачну ствар или особу и обилују емоцијама, за разлику од стереотипа који нису толико засићени емоционалном компонентом.  

Питање бр. 1.

Ако бисте знали да трудница већ има осморо деце, од којих је троје глуво, двоје слепо, једно ментално заостало и она сама има сифилис - да ли бисте препоручили абортус?

* пре него што одговорите на ово, прочитајте следеће питање:

Питање бр. 2.

Време је да се изабере нови светски лидер. И ваш глас ће бити узет у обзир. Ево чињеница о три главна кандидата:

Кандидат А:

Повезан је са корумпираним политичарима, а приликом доношења одлука саветује се са астролозима. Имао је две љубавнице. Тешки је зависник од дувана и пије 8-10 мартинија дневно.

Кандидат Б:

Отпуштен је два пута на послу, спавао је до поднева. Дрогирао се на факултету и сваке вечери пио четврт литре вискија.

Кандидат Ц:

Одликовани је ратни херој. Вегетаријанац је, не пуши, понекад пије пиво. Никада није имао ванбрачне везе.

Којег кандидата бисте изабрали? Не читајте даље док не донесете одлуку!

Дакле, кандидат А је Франклин Д. Рузевелт; кандидат Б је Винстон Черчил, а кандидат Ц Адолф Хитлер.

И, успут, у вези са питањем о абортусу - ако сте одговорили да, управо сте убили Бетовена !!!

Милграмов експеримент

Да ли је могуће да неко потпуно промени своје понашање и одустане од својих моралних начела само под притиском ауторитета.. да, према правилима експеримента у коме учествује, пристане да зада смртоносне дозе електро-шока другој особи када погреши, само под утицајем доминантног вође експеримента? У експерименту Стенлија Милграма преко 50% одговорних одраслих особа пристане на задавање потенцијално смртоносне казне, не знајући да је мученик коме задају електрошокове у дослуху са испитивачем и да је добио задатак да намерно греши и да симулира јауке због великих болова од електрошока за које је испитаник мислио да су прави, а ипак их је и даље задавао јер је ауторитет то захтевао! 

У односу групе и појединца који јој припада јавља се међусобно прилагођавање. Појединац се мења под утицајем групе, али и група под утицајем разноврсних личних карактеристика које уноси сваки појединац. Што је група значајнија за појединца, то мењање може бити веће. Као што смо већ видели, ми бирамо групе оних који су нам слични, а онда се још и накнадно усаглашавамо. Тако се формира постепено колективни идентитет. Ипак, ако ставови групе почну битно да одударају од ставова појединца и косе се са његовим моралним начелима, појединац може да одлучи да престане да буде део групе. Тада лични идентитет надјачава колективни.

Има ситуација када је одустајање од колективног идентитета праћено плаћањем веома високе цене:

• У тзв. "Титовом режиму", они који нису били чланови партије нису могли лако да се запосле, да напредују у послу и биле су им ускраћене разне повластице. Не мали број њих је, због испољавања личног идентитета који "није био на линији", завршавао на Голом отоку, са кога се појединци никада нису вратили. Није само тај режим имао јак колективни утицај...
• Група наркомана или криминалаца неће тако лако пустити свог члана да оде из клана. Серија која то показује на истинит, па због тога и веома суров начин - јер та истина јесте сурова, је Јужни ветар. Топло препоручујем! Све епизоде су на РТС-планети /видеотека.

Конформизам - појава усаглашавања личних ставова и понашања са ставом и понашањем групе којој припадамо. Ова појава је потпуно нормална и очекивана; дешава се током целог живота јер увек припадамо некој групи. Улога конформизма је функционалност и олакшавање суживота са другима и да тога нема, не би постојала никаква заједница. Ипак, конформизам подразумева делимично одустајање од себе да би се прилагодило другима и, ако је то претерано изражено - није добро за појединца који се конформира. За појединца који остаје при свом ставу по сваку цену, кажемо да је антиконформиста.

Постоје 2 врсте конформизма: 

1. прави / потпуни - где се појединац у потпуности одрекне личног мишљења и прихвати мишљење групе
2. лажни / делимични - где појединац своје мишљење задржава за себе, а јавно га не исказује, већ исказује став групе. У нашем народу постоји посебна реч за то - лицемерје!

Познат је и Ашов експеримент који на сличан начин проверава усаглашавање личног става ставу групе.

На први поглед необјашњиво понашање жртве која налази ирационална оправдања за свог злостављача, има своје дубоко психолошко тумачење. То је ситуација која се среће често у породицама у којима има насиља - жртве пред другима бране насилника, праштају му и са њим развијају необичну и тешко разумљиву емотивну везу. Психолози кажу да је у основи ове појаве један од механизама одбране - идентификација са агресором, где угњетавана особа има несвесну потребу да се поистовети са злостављачем, не би ли бар мало попримила његове супериорне одлике и тако се издигла над својим инфериорним положајем. Кроз идентификацију се неминовно дешава процес разумевања и правдања агресивног понашања које се жели присвојити, праштања и емоционалног зближавања ("Морао је да ме истуче, нисам довољно посолила јело!").

Појава је добила назив према истинитом догађају који се збио у Стокхолму 1973. када су двојица пљачкаша, после неуспеле пљачке банке, држала неколико дана таоце у заточеништву. Неки од њих су развили овај синдром и, након ослобађања, одбијали сарадњу са полицијом, налазећи разна оправдања за отмичаре.